Već deset godina traje muk. Deset godina – ni glasa, ni reči, ni jednog javnog pitanja o spomeniku Jusufu Čeliću u Gusinju. Ni glasa o stihovima himne Sekule Drljevića, ratnog zločinca i saradnika okupatora. Ni glasa ni o veličanju Krsta Zrnova Popovića, čije ime i lik danas neki ponosno nose, bez ikakvog osećaja prema istorijskoj istini i bolu koji to izaziva. To je, izgleda, za neke sasvim normalno. To im je potaman. Da stoji, da se peva, da bude deo javnog prostora.